Problem su žene
Za sve što je loše u srpskoj farmaciji, od atmosfere pa do statusa i plate krive su žene. To je ženski fakultet, ženska struka, a žene kao što znamo, ne umeju da prevaziđu sujetu, sklone su svađama, poslušne su i plašljive.
Još samo fali jabuka i zmija i sve je spremno da nam bude jasno kako smo i zašto proterani iz (farmaceutskog) raja. Ovaj mit podjednako podržavaju i pospešuju i muškarci i žene u farmaciji.
A kakva je realnost?
Većina važnih mesta u velikim farmaceutskim kućama pripada upravo muškarcima. Na mestima na kojima se odlučuje u farmaceutskom biznisu preovlađuju muškarci. Čak i kada pogledate strukturu u državnim apotekarskim ustanovama, videćete da je zastupljenost muškaraca u tzv. top menadžmentu bar pola-pola.
Mnogim muškarcima u farmaciji je ovo zgodno. Ne moraju da se mnogo bakću oko statusa struke ukoliko su zadovoljni svojim položajem i prihodom. Dok god mogu da grade svoju karijeru bez izlaganja, sve je dobro. Ušuškani iza „ženske nesposobnosti“ rade na sebi i za sebe.
Svim ženama u farmaciji kojima je karijera ispred svega, ovo je odličan paravan i savršena maska. Mit ih brani od vlastitih grešaka i savršen je za napredovanje preko koleginica koje na njega ne pristaju.
Potreban nam je politički lobi
„Ništa se značajno neće promeniti ukoliko nemamo političku podršku za naše ideje.“ Iskreno, i sam sam bio neko ko hrani ovaj mit. Živeti u rijaliti programu od države te jednostavno uvuče u takav načun razmišljanja. Ako ne možeš da ih pobediš, onda im se pridruži.
Kada sam počeo da se bavim problemom farmaceutskog otpada koji se nalazi kod građana, u našim kućnim apotekama, počeo sam da skidam maglu sa očiju i da sve jasnije vidim koliko je ovo poguban mit. On nas vodi u odlaganja, usporavanja i razvodnjavanja, pri čemu uvodi diletante u struku.
Biljanin i Sunčicin članak, kao i rasprava koje su vodile na blogu mi je olakšala pisanje ovog članka i učinila da definišem ova dva urbana (farmaceutska) mita.
Ovih dana sam pod neverovatnim utiskom filma Montevideo (Bog te video) . U dobrim sam četrdesetim i u priče o danima detinjstva i lepih vremena vrlo lako upadnem (prvi znaci starenja ) i u ranom klimaksu, te lako pustim suzu i na pozitivne događaje (pogađaju me ). Zato se i pitam:
Da li se sećate da ste nekad bili deo tima koji pobeđuje?
Da li ste učestvovali u stvaranju nečeg novog, iako nesigurni u ishod, ali s verom da možete mnogo u dobrom društvu?
Da li se sećate kada ste poslednji put hteli da budete sa nekim ko je bio dobar ili mnoooogo bolji od Vas, u istom poslu, a da ne mislite da će Vas ugroziti, umanjiti Vaš uspeh?
Da li ste imali viziju i ostvarili je?
Da li ste nekom pomogli samo zato što mu je pomoć bila potrebna?
Da li možete sebi da priznate da Vam je neko pomogao da uspete?
Da li slušate ljude dok govore, da li ih gledate u oči?
Da li umete da praštate i da li još uvek verujete ljudima?
Ako su odgovori pozitivni da li živite u ovoj zemlji i da li ste Srpkinja (Srbin)
Nastaviću se…
___________________________________________________________________
*Etida je muzički oblik koji služi za tehničko savladavanje sviračkog umeća.
“U Srbiji danas do posla najlakše dolaze farmaceuti, građevinski inženjeri i tehničari, administratori i programeri, a zatim slede doktori i medicinsko osoblje – pokazuju rezultati tek završenog istraživanja „Infostuda“. Za ova zanimanja objavljuje se najviše oglasa, a prijavljuje najmanje kandidata.” (Blic 05.09.2010)
A realnost je malo drugacija:
Kada sam počela da tražim posao, mislila sam da sam srećna što nisam završila hortikulturu ili geografiju, i da ću se očas posla zaposliti. Onda sam mislila da je problem što su vlasnici apoteka ljudi bez obrazovanja iz struke, koji prosto nemaju osećaj šta je sve posao farmaceuta, pa samim tim to ne mogu ni da cene. Ali šta ćete, šta je tu je. Došao kapitaliztam, kapitalista nije bilo pa daj šta daš za sitne kapitaliste i vlasnike apoteka, može frizerka, moze auto-mehaničar, poneki ekonomista. Ma svi vole da se bave apotekarstvom . Divan posao, sve čisto i beli mantili. Divota. Ali kad kao “gazda” treba da platite tog jadnička u belom mantilu, mnogo bre košta. I onda gazda shvati da lekove moze da “prodaje” bilo ko. Nego taj prokleti zakon, pa tu i tamo mora da drži ponekog farmaceuta. Ali kad već mora da ga drži ne mora da ga plati. Dosta mu je 18000 doprinosa. Sasvim prikladno. To se svidelo i obrazovanim „gazdaricama“.
Eto u jednoj apoteci koja “daje Impuls životu”, znate tamo kada krenete prema Višnjici postoji opšta bolnica koja brine o našim gradjanima i u njoj apoteka koja osim o gradjanima brine i o svojim zaposlenima. Diplomirani farmaceut je prijavljen čak na 26000 dinara. A ostatak na „ruke“. Vlasnica ili suvlasnica, ko bi ga znao, divna jedna žena, majka dvoje dece, jako lepo saradjuje sa svojim zaposlenima. Toliko su intimni da jedna zaposlena najavljuje da planira svoju trudnoću početkom četvrte decenije. Vlasnica , ma zvaćemo je „gazdarica“ više joj pristaje, inače diplomirani farmaceut, je oduševljena željom svoje radnice, pa je čak i šalje kod svoje mame ginekologa u istoj ustanovi na raznorazne preglede. Ma krasno, bajno, šta da Vam pričam. Kao iz bajke. Možete li verovati da to postoji? Pa tu su i priče da će joj povećati doprinose kako ne bi poumirali od gladi kad krenu na to dugo odsustvo. Divna obećanja, od toga može da se živi dugo, je l’ da?
Skoro da sam i ja poverovala, koja je posle stažiranja u “Bisernoj apoteci” svečano dala zakletvu samoj sebi da nikada više neće raditi za džabe i bez potpisanog ugovora o radu. Prevarili me. Ponelo me da možda stvarno postoje fini ljudi.
Naravno da sam ispala naivna kao i trudnica. I naravno da u Srbiji nema bajki. Barem ne za zaposlene trudnice. Priča se završava ili počinje ovako:
Lepo je pokrasti državu, ako je moguće, pa ćemo trudnici prijaviti veći doprinos. 26000 je stvarno malo. Ali znas, draga moja trudnice, teško je vreme, krizna godina, apoteka koja daje impuls životu tebi i tvom detetu ga ne može dati. Nije dovoljno prodala lekova na crno. Nego ti lepo uplati sama sebi doprinos od tih para što si štedela za krevetac i kolica, pa ćemo nasamariti državu opet, neka onda ona plaća godinu dana veću naknadu za vreme trudničkog i porodiljskog odsustva.
Lepo je sve smislila „gazdarica“, i očekuje zahvalnost trudnice za lukav plan do kraja života. A trudnici odoše pare za krevetac, kolica i dve kirije u državni budžet. Daje svoj novac za veći doprinos u narednih par meseci, sa nadom u bolje sutra.
Dodje bolovanje, rodi se divna beba, a plata nema. Niti ce ih biti. Mesec, dva, tri, četiri, pet…Pelene neće niko da da za džabe, hranu još manje. A iako imate dete, zamislite , i dalje morate da plaćate kiriju, a Boga mi i račune. Ali ta pravila života “divna gazdarica koja daje impuls zivotu “ izgleda ne poznaje. Možda njena deca nista ne jedu, i nisu nosila pelene kada su bila mala, i možda ona ne mora da plaća kiriju, a ni račune. Kad ne mora da plaća doprinose svojim radnicama, što bi plaćala račune?
Iako je zakon vrlo jasan i kaze da su poslodavci u obavezi da porodiljama isplaćuju plate zajedno sa isplatom zarada ostalim zaposlenima, a onda podnose zahtev za refundaciju tih sredstava, “gazdarica” koja ne poznaje pravne propise ili se pravi luda, kaže jadnoj majci da ne može da joj uplati platu jer nije dobila novac od države. Sramotno! Pa ne može ni da ga dobije, kad ne uplaćuje naknadu. Em krade državu godinama jer ne uplaćuje doprinose zaposlenima, i isplaćuje im zaradu „na ruke“, em nema nimalo griže savesti što nečije dete gladuje. Zar nam je potreban zakon da bi imali ono ljudsko u sebi , da znamo da jedna majka koja mesecima ne prima platu ne može da preživi? Kuda ide ovaj svet? I za šta se školuju farmaceuti, ako nisu sposobni da ispoštuju par zakona u svojim firmama? I kako mirno spavaju ovakvi ljudi?
Trudnica, a sada majka iz moje price, je pokušala sa Inspekcijom za rad. Ali naravno to nije urodilo plodom. Dobila je jednu platu, možda dve, i savet inspektora da najverovatnije neće moći da se vrati na isti posao nakon porodiljskog odsustva. I opet ništa. Primorana da obezbedi svom detetu bolju budućnost, dala je otkaz, odselila se iz stana za koji više ne može da plaća kiriju, i sada trbuhom za kruhom krenula u neku drugu državu, medju neke možda bolje ljude i u neki možda organizovaniji svet. Taman smo se ponadali, jedna beba u plusu će popraviti prosek „prosečnog gradjanina Srbije koji ima 41 godinu“, kad ono zbirno dodjosmo na -3: odoše tata, mama i beba u neku drugu državu na neko bolje mesto. A Država se i dalje pravi blesava. Nema sankcija za ovakve poslodavce niti zaštite za najslabije, koji su tek započeli svoje živote.
Molim sve koji se prepoznaju u priči da učine dobro delo i uplate naknade svojim trudnicama i porodiljama. Osetićete se lepše, a novac ćete svakako dobiti od države. Šta Vas to košta? Pokažite dobro delo.
Biljana Božovic, dipl. ph, spec. srećno zaposlena u firmi koja vodi racuna o svojim trudnicama i porodiljamaMoj prijatelj sada živi daleko odavde. Ponekad se, priznajem retko, čujemo preko skype-a. Izuzetno ga poštujem i to je jedan od retkih ljudi koje nazivam prijateljem. Otišao je posle bombardovanja sa porodicom, zaposlio se i uspeo da sredi svoj život u dalekoj zemlji. Dakle, on nije kukavica. Pre bih mogao da kažem da je oprezan i obazriv. Takvog ga se sećam iz našeg svakodnevnog druženja: kao opreznog ali iskrenog i hrabrog čoveka. Zato me je strašno nervirala jedna njegova rečenica, jedna narodna izreka koju je umeo često da koristi: „Ne može šut sa rogatim.“
Uh, kako mi je samo ova izreka išla na živce! Kad je čujem imao sam utisak da se svo moje prijateljstvo sublimuje u bes i da ću teško kontrolisati ono što imam da kažem na temu koja ga je izazvala da je ponovo izgovori.
Ali kako vreme prolazi, počinjem da uviđam kako ova izreka u sebi ne krije strah ili defetizam već je to vrsta otpora kroz podsmeh, kad drugo oružje nije na raspolaganju. Nije tajna da je jedanaestog februara Vlada Srbije održala sednicu na kojoj je usvojen Pravilnik o listi lekova koji se izdaju na teret sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja. Nije tajna ni da dolazi do promene cena, jer je lista lekova objavljena na sajtu fonda. Ali nije bilo poznato kada pravilnik stupa na snagu, osim što je navedeno da će to biti narednog dana od dana objavljivanja u Službenom glasniku.
Sve do juče, a poslednji put sam ovu stranicu gledao oko 22 časa, na sajtu fonda pisalo je da je pravilnik „predat na objavljivanje“. Danas, sedamnaestog februara piše da je objavljen i da stupa na snagu sedamnaestog februara! Kad je objavljen? U 2359, juče?
I to ne bi bio neki problem, jer ne bi bilo ni šutih ni rogatih, da nije curenja informacija ili jednostavne dedukcije. Apotekarska Beograd je juče stala sa nabavkom. Apotekarska Beograd zna kada će doći do objavljivanja pravilnika i od kada važe nove cene lekova. Nama ostaje narodna izreka: „Ne može šut sa rogatim“.
Popis i presek stanja u novoj godini uvek iznova učine aktuelnom temu o kratkim rokovima. Još više me je ova tema okupirala od kako sam počeo da se bavim farmaceutskim otpadom i sistemskim rešavanjem problema.
Nedavno, pre možda tri meseca, sam bio na sastanku sa timom koji finansira Evropska unija, a čiji je posao da pruže tehničku podršku u tretmanu medicinskog i farmaceutskog otpada u Srbiji. U razgovoru smo došli i do procena otpisa zbog kratkih rokova u apotekama u Srbiji. Iznenađenje je bilo obostrano. Njih (dvoje ljudi koji dolaze iz evropskih zemalja) je iznenadila moja (po njima preuveličana) procena otpisa. Nisam ni ja ostao ništa manje iznenađen njihovim nepoznavanjem situacije na srpskom tržištu lekova.
U uslovima u kojima se nestašica lekova može javiti u bilo kom trenutku, planiranje nabavke po tržišnim principima jednostavno ne uspeva. Kada postoji ograničena količina lekova na raspolaganju svako pokušava da ostvari što sigurnije zalihe. Nestašica nije jedini povod da odstupite od planiranih taktika i strategije nabavke. Tu su i promene cene lekova. Bilo da su samo u najavi ili da se stvarno i dogode dolazi do formiranja značajnih zaliha. Sve ovo utiče na potrebu da što bolje upravljate zalihama sa posebnom pažnjom u odnosu na rokove isteka.
U programu za upravljanje apotekom „MarketPro“, postoje opcije koje omogućavaju praćenje kratkih rokova i obezbeđuju da se otpis zbog isteka roka svede na minimum. Pogledajte kratki tutorijal .
