U današnjoj Politici objavljen je još jedan u nizu članaka koji se svako malo pojavi u dnevnim novinama i elektronskim medijima, i u kojima se kroz aktuelnu temu protura ideja o “zlim apotekarima”.

Poseban problem predstavlja prekomerna upotreba antibiotika u lečenju respiratornih infekcija, odnosno činjenica da građani radije odlaze apotekaru nego lekaru.

Povratak đaka u školske klupe i početak grejne sezone, na neki način, „otvorili” su sezonu kašljanja, kijanja i šmrcanja i povećane potrošnje papirnih maramica, a odlazak u apoteku postao je sastavni deo dnevnih aktivnosti.
…
Našim lekarima, međutim, profesionalnu glavobolju u najvećoj meri zadaje prekomerna upotreba antibiotika u lečenju respiratornih infekcija, odnosno činjenica da naš narod radije odlazi apotekaru, umesto lekaru kada prehlada zahvati „transverzalu” uho-grlo-nos.

Na koji način je povezana prekomerna upotreba antibiotika sa radom farmaceuta u apotekama, kada već u sledećim delovima teksta možete da pročitate da:

…70 odsto antibiotika propisuje se zbog respiratornih infekcija – a polovina njih u opštoj praksi, zbog čega je edukacija lekara opšte medicine neophodna.

Odakle onda potiče profesionalna glavobolja naših lekara? U prvih nekoliko pasusa se ovo pripisuje apotekarima, a zatim se objašnjava kako 70% antibiotika, od svih propisanih, ide za respiratorne infekcije  po receptu lekara!

Ako temperatura ne spada ni posle tri-četiri dana, a osoba se oseća malaksalo i ima uporan kašalj praćen iskašljavanjem postoji osnovana sumnja da je virusna infekcija prešla u bakterijsku.

Hvala lepo! U članku se kritikuje samomedikacija, a zatim se daje kratko i sažeto uputstvo kada da se ona primeni! U nastavku treba da stoji objašnjenje da je u ovom slučaju neophodno da se pacijent javi svom lekaru koji će utvrditi uzrok infekcije i prepisati terapiju. Tek na kraju članka se navodi procedura uzimanja brisa (uzorka) ali se ne pominje izrada antibiograma kojim se utvrđuje osetljivost izazivača na antibiotik.

Isto tako se ne pominju pravilnici i vodiči po kojima se vrši propisivanje antibiotske terapije već se opet navode lekovi koji se najčešće koriste.

Ona takođe ocenjuje da nigde u Evropi antibiotici ne mogu tako slobodno da se kupe kao kod nas, a njihova cena je više nego pristupačna.

Ukoliko je potrebno da se skrene pažnja na način propisivanja i režim izdavanja lekova onda vam trebaju činjenice i poznavanje procesa kao i zakona koji regulišu ovu oblast od trenutka propisivanja leka pa do njegovog preuzimanja u apoteci.

Na osnovu kojih podataka se došlo do toga da su apotekari uzrok profesionalne glavobolje naših lekara? Gde su podaci i procenti o prometu antibiotika koji se izdaju bez lekarskog recepta? Da li su ove ocene date paušalno, na osnovu “pouzdanih” saznanja od komšija i prijatelja ili se radi o ozbiljnoj proceni koja je rađena pod strogih statističkim uslovima?

Više puta su od strane farmaceutske struke i relevantnih strukovnih udruženja stizali predlozi da se uredi način izdavanja lekova i uskladi sa evropskom praksom, i od tada se vode kao nestali u birokratskim zavrzlamama.