Ručak, piće i tablete za gorušicu

Možda bi prošlo potpuno nezapaženo, možda kao sasvim običan događaj u uskom, stručnom krugu ljudi. Kao prilog na vestima, članak u novinama koji bih jednostavno pročitao, zadržao pažnju za kratko, možda prokomentarisao i nastavio dalje.

Ali ovo se dešava posle nešto više od mesec dana kada je „Kraba“ istrčala na kamenu obalu.

Žestoka afera koja je uzdrmala i uzbunila javnost. Afera koja je izazvala osećanje nespokoja kod ljudi koji su u zdravstvenoj struci, a krizu poverenja kod korisnika njihovih usluga. U ovoj aferi su, između ostalog, kritikovani veliki novčani iznosi koje farmaceutske kuće troše na plaćanje kongresa, stručnih skupova i simpozijuma za lekare i farmaceute.

Samo nekoliko nedelja kasnije organizuje se skup pod nazivom „Etika i promovisanje lekova na tržištu Srbije“. Cilj konferencije je potpuno razumljiv i prihvatljiv:

Konferencija ima za cilj da javnost „iz prve ruke“ od samih predstavnika farmaceutskih kompanija, lekara i predstavnika vlasti sazna na koji način se promovišu lekovi na tržištu Srbije. S obzirom na senku koja je pala u javnosti zbog neetičnih postupaka pojedinih lekara i zaposlenih u pojedinim farmaceutskim kućama, pravi je trenutak da se povrati poljuljano poverenje koje velike renomirane farmaceutske kuće, kao i zdravstvene ustanove, godinama uživaju u Srbiji. Najbolji način za to je otvoren dijalog i upoznavanje javnosti sa radom svih zainteresovanih strana – države, lekara i farmaceutske industrije.

Slažem se. Ali…

Iznos za sponzore je čak i za druge koji se bave organizacijom stručnih skupova astronomski. Samo primer, negde sa sredine liste: Sponzor koktela – 5000 (pet hiljada) evra!? Učešće na konferenciji košta 100 (sto) evra. To je kotizacija. Da li se sada osećate kao javnost? Da li vi, kao javnost, možete da za ovu konferenciju, na kojoj ćete biti informisani „iz prve ruke“, izdvojite sto evra? Da se razumemo, imate i ručak i koktel. A Boga mi, gost ste u klubu poslanika na Dedinju. Pozvani su, naravno, ministar zdravlja i direktorka fonda.

Iako je cilj naizgled jasan, postaje nejasno ko će kome šta objasniti na ovom skupu? Neće mnogo „javnosti“ moći da mu prisustvuje, pa se to svodi na razgovor partnera koji se već dugo i dobro znaju. Ne mogu da zamislim kako, recimo ministru, „nešto nije jasno u načinu promovisanja lekova u Srbiji“ kada je njegovo ministarstvo pisalo zakon o prometu lekova. Ili pitanje nekog od predstavnika proizvođača, direktorki fonda, u vezi načina na koji se lek odabire za učešće na pozitivnoj listi i mogućnosti njegove promocije, kada za to postoji jasna procedura i pravilnik.

Mogu da zamislim skup u recimo, skupštini Srbije gde isti ovi učesnici mogu da popiju mineralnu vodu i razmene svoja razmišljanja za mnogo manje para, u nešto obaveznijem okruženju i sa besplatnim mestima na galeriji za sve zainteresovane koji bi se prepoznali u reči „javnost“. Pri tome, kako već postoji mogućnost, sa te galerije mogu i da se postave pitanja učesnicima ovog skupa. Tako bi „javnost“ možda dobila i mogućnost da učestvuje, bez potrebe da ruča i pije koktel. Možda bi skupština mogla da organizuje i podelu nekih sendviča i flaširane vode iz svog budžeta svojim građanima koji ga pune. Da li bi bilo strašno da i medijski servis Srbije odvoji vreme za direktno uključenje u ovakvu raspravu i pruži mogućnost da i oni građani Srbije koji su „javnost“, a ne mogu da doputuju do Beograda, saznaju nešto više i povrate „poljuljano poverenje“?

Mogu da to zamišljam i da zaslužim komentar svog prijatelja:

khmmm… gde ti živiš? vidim da nije srbija u pitanju

ili da budem ciničan i u svemu tražim „pozadinu“. Ako bih tražio pozadinu, onda bi sve ovo mogao da zamislim kao skupo pomirenje uz dečju pesmicu „mir, mir, mir, niko nije kriv…“. Mada ostaje pitanje da li svi učesnici dobrovoljno pevaju.