Pošto sam diplomirao, započeo sam stažiranje i to u biohemijskoj laboratoriji. U to vreme snova video sam sebe kako u sledećim godinama dobijam Fulbrajtove (Fulbright) stipendije (Množina? Da, bio sam malo neuravnoteženih ideja), Nobelovu nagradu za otkrivanje karike koja nedostaje u lečenju raka…

U međuvremenu se oko nas spremalo drugo vreme, koje nije mnogo marilo za naše snove, ali to je mnogo drugačija tema.

Ni moji roditelji nisu baš imali mnogo razumevanja za moje sasvim (ne)uravnotežene ambicije, pa se njihova podrška polako pretvorila isključivo u emotivno-verbalnu: «Sine, mi smo uz tebe!», «Napred, ostvari svoje snove», «Idi kuda te srce vodi…» (kasnije je neka Suzana Tamaro iskoristila ovu njihovu rečenicu i napisala bestseler).

Dakle, morao sam da se zaposlim.

Početkom devedesetih počele su da niču privatne apoteke i potražnja za farmaceutima je bila izuzetno velika. Oni koji su radili u državnim apotekama nisu prelazili u privatne i za mlade farmaceute bilo je prilike da brzo nađu posao.

«Trudio» sam se iz sve snage. Išao sam na razgovore, postavljao uslove (ako vas nešto čudi vratite se na prvi pasus)…i ništa od posla.

Moja bivša devojka, a sadašnja supruga, videvši da mi je bliska tadašnja ideja o hranjenju «korijenjem» (Kostić Dr Branko) preuze stvar u svoje ruke i uskoro je došao moj prvi dan u privatnoj apoteci u Zemunu.

Bila je to uredna apoteka, sa kancelarijom opremljenom za ordinaciju lekara opšte prakse (krevet, zastor za pacijenta, tapacirana vrata…). Oficina je bila prijatno uređena; bilo je dovoljno polica i fijoka, a postojao je i priručni magacin, nevelik ali sasvim dovoljan.

Kako je bila na uglu, apoteka je imala i lep izlog koji gleda na dve ulice.

U delu za pacijente bio je uređen i kutak sa klupicom i stolom. To je bilo predviđeno kao mesto za čekanje na lekara koji bi radio u ordinaciji, ali nam je odlično poslužilo za konsultacije sa pacijentom.

Dok sam razgovarao sa vlasnikom apoteke (prihvatajući bespogovorno sve uslove koje je moja bivša devojka već ugovorila) začulo se zvonce na vratima što je značilo da neko ulazi u apoteku. U tom trenutku još je za recepturom stajao moj kolega koji se iz nekog razloga nije snalazio (nismo se upoznali i sve ove godine ga nikada više nisam sreo) i «gazda» me je molećivo pogledao (to se uči vremenom, sad i ja znam da koristim taj pogled) i ja sam otišao da obavim svoj prvi razgovor sa pacijentom.

Da, bio sam zabrinut i skoncentrisan na njegova pitanja. Da, imao sam tremu da ne pogrešim sa izdavanjem leka.

Ali da li znate šta me je najviše brinulo: «Da li ću umeti ispravno da vratim kusur?»

Ovo pitanje mučilo me je sve vreme dok sam radio u apoteci. Zato sam u svom programu prvo napravio opciju za vraćanje kusura.

Nisam radio sam, mislim ne baš sve vreme. U suprotnoj smeni su se promenile tri koleginice i moja bivša devojka. Ona je, jadnica, svašta trpela.

Bila je druga ili treća nedelja mog rada. Prve nedelje rada u apoteci uopšte.

Sve moje kolege znaju kako su lekovi «poređani» u oficini, zaboga znao sam i ja, to je bio deo uvoda u Farmaceutsku tehnologiju.

Ali mešavina viška ideja, «mnogo-sam-pametan-ne-znam-kako -to-svi-ne-vide» stava i produženog puberteta me je jednog prepodneva dovela u stanje svesti koje je rezultovalo promenom rasporeda lekova u oficini.

Da li sam možda antibiotske sirupe sa jedne police pomerio na drugu? Ili sam masti i kreme prebacio iz leve u desnu fijoku?

Ma ne.

Ništa tako bezazleno.

Poređao sam lekove po farmakološkim grupama!

Da, i meni to izmami osmeh na lice ali se onda setim svoje koleginice koja ulazi u apoteku da preuzme smenu.

Hitna pomoć, reanimacija…

Tromesečno banjsko lečenje…

Mislim, ja sam išao na banjsko lečenje zbog višestrukih preloma kostiju.

Koleginica više nikad nije radila u apoteci, a ni hvala mi nije rekla.

Nastaviće se…