Negde ranih sedamdesetih u Nišu, na raskrsnici naše ulice, Sremske i tadašnjeg bulevara Braće Taskovića (tu sam i ja video Tita maršala, legendu tu…) počela je da niče niska betonska građevina, sa oštrim ivicama i nekim aplikacijama koje su tada verovatno bile ultra moderne.

Gradila se apoteka, apoteka “Medijana”, prva u našem kraju.

Ova raskrsnica je dugo bila kraj sveta, dalje je mogao samo moj drugar Peca kad ide kod svoje babe, popularno nazvane “Bakić”, tamo kod srednje medicinske, ili Krle koji je bio stariji i naklonjen avanturi.

Bulevar, kada se skrene desno iz Sremske, vodi u “Grad”. “Grad” je velikim početnim slovom jer smo u “grad” išli sa roditeljima, po ovom širokom trotoaru koji se kasnije sužavao pri ulasku u Voždovu ulicu.

Kada apoteke nije bilo u kraju, onda je prva najbliža apoteka bila kod pozorišta. Više puta smo odlazili zajedno u ovu apoteku, ali nje se ne sećam iz tog vremena. Sećam se da je uvek bio red, da sam sedeo na stolici koja je bila pored vrata i nekako sam ubeđen da je bilo dvoja vrata, ali se više ne sećam tačno.

Pratio sam radove na apoteci na kraju naše ulice. Nemam pojma zašto, mislim da su me zainteresovali ti betonski blokovi koji su me tada verovatno podsećali na kocke, ili ja to samo romantizujem svoja sećanja.

Jednog dana, a meni se tada činilo da je prošla večnost od kako je počela gradnja, otvorena je apoteka. Ne sećam se povoda ni uzroka ali smo sa majkom otišli prvi put u ovu apoteku.

Majko moja.

Nikad nisam video ovako osvetljen prostor. Činilo mi se da nigde nema nijedne senke, kao da su svi uglovi osvetljeni. Ne znam od kog je materijala bio pod, ali sve je bilo tako čisto, uredno i svetlo. Nameštaj je bio plave (ako očekujete da vam do kraja definišem boju, zaboravite) boje, zaobljene forme. Stolice su bile moderne, u fazonu sedamdesetih gde se sedište savija i nastavlja na naslon i poređene kod izloga. Ne sećam se koliko ih je bilo, ali znam da nam je majka rukom, bez reči pokazala da sednemo i da sačekamo, a ona je stala u red.

Tišina.

Unutra je bilo dosta ljudi, možda desetak, ali bila je potpuna tišina. Čuo se samo glas žene u belom mantilu, i mogu da se zakunem da se čulo šuškanje mantila dok su iza recepture ubrzno prolazili zaposleni.

I miris. Neodređeni miris. Mešavana raznih aroma.

Možda je sve ovako bilo i u apoteci kod pozorišta, ali se ne sećam. Ovo je ostalo urezano.

Dolazili smo često u apoteku i ja sam se oslobodio i pratio događaje, prilazio recepturi, propinjao se na prste i pokušavao da razumem šta se dešava u unutrašnjosti. Povremeno bi neko od zaposlenih kretao u unutrašnjost apoteke, koja nije bila potpuno dostupna pogledu, kako zbog moje visine (ne vidim da se tu nešto bitno promenilo), tako i zbog polica koje su bile iza recepture. Ali mogao sam da vidim kako odlaze i kako se povremeno čuje zvuk staklenog posuđa.

Taj zvuk me je pratio do sedmog razreda kada sam se osmelio i sam otišao u apoteku da kupim deset epruveta.Oduševljeno sam gledao kako pažljivo pakuju epruvete, kako se čuje blagi zvuk dok ih ostavljaju na recepturi. Osećao sam se strašno važno dok sam odlazio na kasu da platim za svoj prvi laboratorijski pribor.

…

Prošlo je dosta godina, promenio sam više poslova, upoznao farmaciju iz različitih uglova. Biohemijska laboratorija, privatna apoteka, veledrogrija i rad u IT odseku, rad na fakultetu, kao asistent na farmaceutskoj hemiji, pa ponovo IT odsek, ovog puta na fakultetu. I, na kraju, vlastiti biznis.

Sve se promenilo u odnosu na vreme kada sam u apoteci kupovao epruvete i zavoleo ovaj poziv.

Osećao sam da nešto nedostaje, gde god da sam radio. Krug ljudi u kome sam se kretao bio je samo u okviru posla koji trenutno radim. Samo ponekad bih se sreo sa svojim kolegama, na nekom simpozijumu, na Zlatiboru ili u Vrnjačkoj banji i to je sve. Kratak susret, brza razmena osnovnih podataka…

Ustvari u vreme kada je informacija najvažnija, u našoj struci kao da je nema. Počeo sam da razmišljam o načinu kako da obezbedimo protok informacija između nas, od farmaceuta u veldrogeriji, saradnika, apotekara i svih ostalih poslova koje danas obavljamo?

Kako da ne budemo samo korisnici informacija, već i da učestvujemo u njihovom pravljenju?

Mojlek.com smo napravili sa ciljem da budemo aktivni i mi kao stručnjaci i korisnici naših usluga. Da razmenjujemo mišljenja, kako ona koja se tiču terapije, tako i ona koja su “organizaciona”. Internet nam pruža mogućnost za jednostavnu, brzu i kompletnu komunikaciju.

Nadam se da ćemo svi osetiti poboljšanje i dobrobit servisa koje smo pokrenuli na mojlek.com, i nadam se da će i buduće generacije moći da u ovoj struci prepoznaju sebe.

P.S.

Ukoliko imate fotografije niških apoteka, naročito “Medijane” i apoteke kod pozorišta, molim Vas da ih pošaljete.