Da li možemo da efikasno, i u skladu sa ekološkim standardima uklonimo medicinski otpad?

Odlaganje i uništavanje lekova sa prošlim rokom ili lekova povučenih iz prometa iz nekog drugog razloga je relativno složen i skup proces.

Radi se o potencijalno toksičnom otpadu i njegovo uništavanja zahteva posebne procedure, kako zakonske i administrativne tako i tehničko-tehnološke

Problem sa odlaganjem ovakvog otpada izražen je kod onih koji učestvuju u distribuciji lekova ko što su veledrogerije i apoteke, .

“U normalnim zemljama, pacijent moze da odnese lek sa isteklim rokom u bilo koju apoteku, i oni dalje postupaju po svojim procedurama.

Kod nas uglavnom lekovi sa isteklim rokom završe sa komunalnim otpadom, i nikom nista. Svedok sam da se u apoteci u kojoj sam stazirala, ovakvi lekovi bacaju u wc šolju.” – kaže koleginica Biljana sa sajta mojlek.com

A šta je sa građanima?

Šta radite sa lekovima kojima je prošao rok ili su neiskorišćeni zbog prekida ili promene terapije? Najverovatnije je da završavaju kao i ostali otpad – na deponijama.

Sajt “Mojlek.com” pokreće akciju sa ciljem prikupljanja neupotrebljenih lekova, lekova sa proteklim rokom od građana, njihovo skladištenje i uništavanje od strane proizvođača lekova.

Za ostvarivanje ove akcije neophodna je i pomoć resornih ministarstava, zdravlja i ekologije, kao i proizvođača lekova.

“Proizvođači lekova, naše domaće fabrike, kao i oni čije lekove Srbija uvozi, mogu da uključivanjem u ovakvu akciju od samog početka, pa do završnog dela – ekološki prihvatljivog način za odlaganje i uništavanje lekova pokažu svoju društvenu svest i odgovornost” - kaže Filip Todorović sa sajta mojlek.com.

Mojlek.com se prvo obratio strukovnim udruženjima kao što su Farmaceutska komora Srbije (akcija-komora.pdf) i Farmaceutsko društvo Srbije za podršku u organizaciji (akcija-fds.pdf).

Pošto sam diplomirao, započeo sam stažiranje i to u biohemijskoj laboratoriji. U to vreme snova video sam sebe kako u sledećim godinama dobijam Fulbrajtove (Fulbright) stipendije (Množina? Da, bio sam malo neuravnoteženih ideja), Nobelovu nagradu za otkrivanje karike koja nedostaje u lečenju raka…

U međuvremenu se oko nas spremalo drugo vreme, koje nije mnogo marilo za naše snove, ali to je mnogo drugačija tema.

Ni moji roditelji nisu baš imali mnogo razumevanja za moje sasvim (ne)uravnotežene ambicije, pa se njihova podrška polako pretvorila isključivo u emotivno-verbalnu: «Sine, mi smo uz tebe!», «Napred, ostvari svoje snove», «Idi kuda te srce vodi…» (kasnije je neka Suzana Tamaro iskoristila ovu njihovu rečenicu i napisala bestseler).

Dakle, morao sam da se zaposlim.

Početkom devedesetih počele su da niču privatne apoteke i potražnja za farmaceutima je bila izuzetno velika. Oni koji su radili u državnim apotekama nisu prelazili u privatne i za mlade farmaceute bilo je prilike da brzo nađu posao.

«Trudio» sam se iz sve snage. Išao sam na razgovore, postavljao uslove (ako vas nešto čudi vratite se na prvi pasus)…i ništa od posla.

Moja bivša devojka, a sadašnja supruga, videvši da mi je bliska tadašnja ideja o hranjenju «korijenjem» (Kostić Dr Branko) preuze stvar u svoje ruke i uskoro je došao moj prvi dan u privatnoj apoteci u Zemunu.

Bila je to uredna apoteka, sa kancelarijom opremljenom za ordinaciju lekara opšte prakse (krevet, zastor za pacijenta, tapacirana vrata…). Oficina je bila prijatno uređena; bilo je dovoljno polica i fijoka, a postojao je i priručni magacin, nevelik ali sasvim dovoljan.

Kako je bila na uglu, apoteka je imala i lep izlog koji gleda na dve ulice.

U delu za pacijente bio je uređen i kutak sa klupicom i stolom. To je bilo predviđeno kao mesto za čekanje na lekara koji bi radio u ordinaciji, ali nam je odlično poslužilo za konsultacije sa pacijentom.

Dok sam razgovarao sa vlasnikom apoteke (prihvatajući bespogovorno sve uslove koje je moja bivša devojka već ugovorila) začulo se zvonce na vratima što je značilo da neko ulazi u apoteku. U tom trenutku još je za recepturom stajao moj kolega koji se iz nekog razloga nije snalazio (nismo se upoznali i sve ove godine ga nikada više nisam sreo) i «gazda» me je molećivo pogledao (to se uči vremenom, sad i ja znam da koristim taj pogled) i ja sam otišao da obavim svoj prvi razgovor sa pacijentom.

Da, bio sam zabrinut i skoncentrisan na njegova pitanja. Da, imao sam tremu da ne pogrešim sa izdavanjem leka.

Ali da li znate šta me je najviše brinulo: «Da li ću umeti ispravno da vratim kusur?»

Ovo pitanje mučilo me je sve vreme dok sam radio u apoteci. Zato sam u svom programu prvo napravio opciju za vraćanje kusura.

Nisam radio sam, mislim ne baš sve vreme. U suprotnoj smeni su se promenile tri koleginice i moja bivša devojka. Ona je, jadnica, svašta trpela.

Bila je druga ili treća nedelja mog rada. Prve nedelje rada u apoteci uopšte.

Sve moje kolege znaju kako su lekovi «poređani» u oficini, zaboga znao sam i ja, to je bio deo uvoda u Farmaceutsku tehnologiju.

Ali mešavina viška ideja, «mnogo-sam-pametan-ne-znam-kako -to-svi-ne-vide» stava i produženog puberteta me je jednog prepodneva dovela u stanje svesti koje je rezultovalo promenom rasporeda lekova u oficini.

Da li sam možda antibiotske sirupe sa jedne police pomerio na drugu? Ili sam masti i kreme prebacio iz leve u desnu fijoku?

Ma ne.

Ništa tako bezazleno.

Poređao sam lekove po farmakološkim grupama!

Da, i meni to izmami osmeh na lice ali se onda setim svoje koleginice koja ulazi u apoteku da preuzme smenu.

Hitna pomoć, reanimacija…

Tromesečno banjsko lečenje…

Mislim, ja sam išao na banjsko lečenje zbog višestrukih preloma kostiju.

Koleginica više nikad nije radila u apoteci, a ni hvala mi nije rekla.

Nastaviće se…

Negde ranih sedamdesetih u Nišu, na raskrsnici naše ulice, Sremske i tadašnjeg bulevara Braće Taskovića (tu sam i ja video Tita maršala, legendu tu…) počela je da niče niska betonska građevina, sa oštrim ivicama i nekim aplikacijama koje su tada verovatno bile ultra moderne.

Gradila se apoteka, apoteka “Medijana”, prva u našem kraju.

Ova raskrsnica je dugo bila kraj sveta, dalje je mogao samo moj drugar Peca kad ide kod svoje babe, popularno nazvane “Bakić”, tamo kod srednje medicinske, ili Krle koji je bio stariji i naklonjen avanturi.

Bulevar, kada se skrene desno iz Sremske, vodi u “Grad”. “Grad” je velikim početnim slovom jer smo u “grad” išli sa roditeljima, po ovom širokom trotoaru koji se kasnije sužavao pri ulasku u Voždovu ulicu.

Kada apoteke nije bilo u kraju, onda je prva najbliža apoteka bila kod pozorišta. Više puta smo odlazili zajedno u ovu apoteku, ali nje se ne sećam iz tog vremena. Sećam se da je uvek bio red, da sam sedeo na stolici koja je bila pored vrata i nekako sam ubeđen da je bilo dvoja vrata, ali se više ne sećam tačno.

Pratio sam radove na apoteci na kraju naše ulice. Nemam pojma zašto, mislim da su me zainteresovali ti betonski blokovi koji su me tada verovatno podsećali na kocke, ili ja to samo romantizujem svoja sećanja.

Jednog dana, a meni se tada činilo da je prošla večnost od kako je počela gradnja, otvorena je apoteka. Ne sećam se povoda ni uzroka ali smo sa majkom otišli prvi put u ovu apoteku.

Majko moja.

Nikad nisam video ovako osvetljen prostor. Činilo mi se da nigde nema nijedne senke, kao da su svi uglovi osvetljeni. Ne znam od kog je materijala bio pod, ali sve je bilo tako čisto, uredno i svetlo. Nameštaj je bio plave (ako očekujete da vam do kraja definišem boju, zaboravite) boje, zaobljene forme. Stolice su bile moderne, u fazonu sedamdesetih gde se sedište savija i nastavlja na naslon i poređene kod izloga. Ne sećam se koliko ih je bilo, ali znam da nam je majka rukom, bez reči pokazala da sednemo i da sačekamo, a ona je stala u red.

Tišina.

Unutra je bilo dosta ljudi, možda desetak, ali bila je potpuna tišina. Čuo se samo glas žene u belom mantilu, i mogu da se zakunem da se čulo šuškanje mantila dok su iza recepture ubrzno prolazili zaposleni.

I miris. Neodređeni miris. Mešavana raznih aroma.

Možda je sve ovako bilo i u apoteci kod pozorišta, ali se ne sećam. Ovo je ostalo urezano.

Dolazili smo često u apoteku i ja sam se oslobodio i pratio događaje, prilazio recepturi, propinjao se na prste i pokušavao da razumem šta se dešava u unutrašnjosti. Povremeno bi neko od zaposlenih kretao u unutrašnjost apoteke, koja nije bila potpuno dostupna pogledu, kako zbog moje visine (ne vidim da se tu nešto bitno promenilo), tako i zbog polica koje su bile iza recepture. Ali mogao sam da vidim kako odlaze i kako se povremeno čuje zvuk staklenog posuđa.

Taj zvuk me je pratio do sedmog razreda kada sam se osmelio i sam otišao u apoteku da kupim deset epruveta.Oduševljeno sam gledao kako pažljivo pakuju epruvete, kako se čuje blagi zvuk dok ih ostavljaju na recepturi. Osećao sam se strašno važno dok sam odlazio na kasu da platim za svoj prvi laboratorijski pribor.

…

Prošlo je dosta godina, promenio sam više poslova, upoznao farmaciju iz različitih uglova. Biohemijska laboratorija, privatna apoteka, veledrogrija i rad u IT odseku, rad na fakultetu, kao asistent na farmaceutskoj hemiji, pa ponovo IT odsek, ovog puta na fakultetu. I, na kraju, vlastiti biznis.

Sve se promenilo u odnosu na vreme kada sam u apoteci kupovao epruvete i zavoleo ovaj poziv.

Osećao sam da nešto nedostaje, gde god da sam radio. Krug ljudi u kome sam se kretao bio je samo u okviru posla koji trenutno radim. Samo ponekad bih se sreo sa svojim kolegama, na nekom simpozijumu, na Zlatiboru ili u Vrnjačkoj banji i to je sve. Kratak susret, brza razmena osnovnih podataka…

Ustvari u vreme kada je informacija najvažnija, u našoj struci kao da je nema. Počeo sam da razmišljam o načinu kako da obezbedimo protok informacija između nas, od farmaceuta u veldrogeriji, saradnika, apotekara i svih ostalih poslova koje danas obavljamo?

Kako da ne budemo samo korisnici informacija, već i da učestvujemo u njihovom pravljenju?

Mojlek.com smo napravili sa ciljem da budemo aktivni i mi kao stručnjaci i korisnici naših usluga. Da razmenjujemo mišljenja, kako ona koja se tiču terapije, tako i ona koja su “organizaciona”. Internet nam pruža mogućnost za jednostavnu, brzu i kompletnu komunikaciju.

Nadam se da ćemo svi osetiti poboljšanje i dobrobit servisa koje smo pokrenuli na mojlek.com, i nadam se da će i buduće generacije moći da u ovoj struci prepoznaju sebe.

P.S.

Ukoliko imate fotografije niških apoteka, naročito “Medijane” i apoteke kod pozorišta, molim Vas da ih pošaljete.